Славко Вејиновић, истраживач

 

Српске сеобе

 

Срба у свету, изван Србије, данас има око четири милиона. Живе у око стотину земаља, на свих пет континената. Највише их има на америчком континенту, затим у новонасталим суседним земљама на простору СФРЈ, у Западној Европи и Аустралији. Организовани су у више од хиљаду својих разноликих асоцијација.

Срби спадају у оне народе који су у својој бурној историји често напуштали свој завичај и селили се у друге земље. Појединачно или са члановима својих продица, они су се у земље пријема трајно настањивали као исељеници, одлазили на привремени рад или долазили као избеглице и прогнаници.

Потрага за бољим животом и запошљавањем, ратови и претње ратовима, као и страх да им се не понови геноцид из прошлости условљавали су да Срби, у дугом временском периоду, напуштају своје територије на којима су живеле генерације њигових предака. Током векова, Срби су напуштали завичај у више већих таласа.

После Косовског боја 1389. године и пада јужних подручја Српског царства под турску власт, дошло је до осетнијег померања српског живља према северу. Тада многи беже према пространим и плодним равницама Панонске низије, а становништво из крашких предела креће се према приморју и приморским градовима. Сеобе Срба добијају на интензитету после пада Смедерева и српске Деспотовине 1459. године.

Велика сеоба Срба према просторима Панонске низије била је 1690. године, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, када је више од 50 хиљада Срба прешло Саву и Дунав. у овој сеоби крајња тачка докле је доспело вођство српског народа била је Горња Земља и град Коморан, у днашњој Словачкој.

У време аустријско–турског рата (1737 - 1739) отпочела је нова сеоба Срба на север под вођством патријарха Арсенија IV. Патријарх тада са свештенством, племством и народом прелази Саву. Десетак хиљада српских избеглица бива распоређено по јужним деловима Панонске низије.
Сеоба Срба, названа „Пут на Исток“, почела је према Русији и Украјини половином XVIII века. Прва организована колона исељеника из Потисја, Поморишја и са ширих пространстава, под вођством граничарског пуковника и потоњег руског генерала Јована Хорвата, кренула је у Русију крајем септембра 1751. године. Населили су простор у Украјини, према Дњепру и ту своју нову насеобину назвали Нова Сербија. Подигли су и утврђење, названо Света Јелисавета, из којег се касније развио Јелисаветград.

Друга група српских досељеника, под вођством пуковника и каснијег руског генерала Јована [евића и пуковника Рајка Прерадовића, стигла је у Кијев 1752. године. Они су насељени источно од дњепарске пустиње, дуж реке Северног Донеца и између река Бахмута и Лугана. Ова област названа је Славјаносербија.

У току Другог светског рата, а нарочито пред његов крај и непосредно у поратним годинама, одвија се нова сеоба Срба. Она, углавном, тече према европским земљама, али и према Северној и Јужној Америци и Аустралији. То је, пре свега, била сеоба политичке емиграције и дела поражене војске из рата. После слома фашизма и завршетка Другог светског рата, они нису смели да дочекају нову власт или нису хтели да живе у земљи у битно промењеним друштвеним и историјским околностима. Међу овим исељеницима налазио се и велики број Срба који су у току рата били одведени у заробљеништво и на принудни рад у Немачку и Аустрију. Такође, међу њима је био и један број избеглица, углавном с подручја Хрватске и Босне и Херцеговине и расељених лица која су после рата била смештена у избегличким логорима у Немачкој, Аустрији и Италији.

Средином 60–тих година почиње сеоба Срба на привремени рад у иностранство. Она је покренута из економских разлога и, с мањим или већим интензитетом и прекидима, траје све до данашњих дана. Срби, највећим делом, одлазе на привремени рад у западноевропске земље (Немачку, Француску, Холандију, Данску, Шведску, Швајцарску, Аустрију), али и у Сједињене Америчке Државе, Канаду и Аустралију.
Последња сеоба Срба почиње почетком 90–тих година. Настала је као последица насилног распада СФРЈ и грађанског рата који је, потом, избио на њеним просторима.

Из отцепљених република бивше СФРЈ - пре свега оних република које су биле захваћене грађанским ратом (Хрватска и Босна и Херцеговина) – кренула је према матици, али и европским и прекоморским земљама колона избеглица и прогнаника српског народа. Унајтежем периоду кризе и грађанског рата на простору СФРЈ, у СРЈ своје уточиште и привремени смештај нашло је близу милион српских избеглица.

* * *

Срби у свету имају тројак статус: живе као исељеници, имају статус националних мањина у суседним земљама, или као грађани СРЈ привремено бораве и раде у појединим имиграционим, домицилним земљама.
Срби са статусом исељеника већ више генерација са својим породицама живе у појединим домицилним земљама. Највише их има у Европи, САД, Канади и Аустралији.

Срби који привремено бораве и раде у појединим имиграционим земљама (земљама пријема), интензивно су почели да долазе у поједине европске и прекоморске земље (Немачку, скандинавске земље, Француску, Аустрију, САД, Аустралију и Канаду) средином 60–тих година, у потрази за послом и бољим животом.

Срби са статусом националних мањина вековима живе у суседним земљама, као и у републикама бивше СФРЈ, које су после њеног распада постале самосталне и суверене државе.

Срби у Румунији и Мађарској већ имају статус националних мањина, док се у Албанији за тај статус још увек фактички боре.

Положај и статус Срба у државама са простора некадашње СФРЈ доста је специфичан и различит од једне до друге државе.
У Словенији Срби имају статус етничке групе, али раде и на томе да добију статус националне мањине. У Хрватској Срби се боре да опстану и остану да живе у својим домовима и територијама на којима су вековима живели; да сачувају свој национални, културни и духовни идентитет и своја основна људска и грађанска права и слободе. У Босни и Херцеговини Срби су, у складу с одредбама Дејтонског мировног споразума, конкретно дефинисали и учврстили свој положај конститутивног народа у Босни и Херцеговини, а Република Српска положај конститутивног ентитета Федерације Босне и Херцеговине.

Срби у Македонији ангажовани су на томе да се дефинише њихов уставни положај и заштите основна национална права, која су гарантована Уставом Републике Македоније. Пре свега, реч је о праву да школују своју децу на матерњем језику; да отварају библиотеке, читаонице и српске културно–информативне центре у местима у којима постоји већа концентрација српског становништва и да се од стране државе обезбеди адекватно чување и заштита културно–историјских споменика, којих у Македонији има велики број. Такође, траже да им се обезбеди равноправан третман и приступ медијима и створи шири простор за информативне емисије на српском језику на државној радио–телевизији и да имају слободу вероисповести у својој канонској цркви и на свом матерњем језику.

* * *

Клубови, удружења, друштва и бројне хуманитарне организације основни су облици организовања и деловања највећег броја Срба у свету. Кроз ове форме организовања и рада окупљено је у просеку око 10% наших сународника, мада је стање доста специфично и различито од једне до друге земље.

Савези и заједнице су најшире асоцијације, док су клубови и удружења најраспрострањенији облици организовања и деловања Срба у свету. Поред тога, постоје и разне форме њиховог интересног окупљања и деловања у области културе, образовања, забаве, спорта, информисања, привредних активности, бизниса, хуманитарних акција и др. У неким местима у Европи и Америци делују и културно–информативни центри.

Срби у свету данас су највише заинтересовани, али и ангажовани, да заштите и очувају свој културни и духовни идентитет, свој језик и писмо. Посебно су истрајни да остваре два битна циља и задатка:
Прво, да успоставе, садржајно обогате и осигурају што чвршће, редовније и непосредније везе са својом матицом, које ће по свом садржају и динамици одговарати културним, образовним, економским и другим егзистенцијалним националним интересима и потребама;

Друго, да ојачају рад својих базичних организација и изграде нове организационе облике и методе деловања, како би могли ефикасно договарати, планирати и успешно водити бројне конкретне активности.
Свесни су чињенице да ће само ако су добро организовани, ако плански, координирано и на дужи рок заједнички раде, и то уз пуну помоћ своје матице, моћи успешно да заштите и очувају своје основне националне интересе. То је данас егзистенцијални интерес српског народа - како у матици, тако и у дијаспори.

 

 

Славко Вејиновић, истраживач

    

   
 
 
 
 
 
 
 

VESOL ©2015